Da li je bolje da se psihoterapija održava na maternjem jeziku klijenta?
Američki pisac Orison S. Marden jednom je rekao: “Mi smo ti koji stvaramo svet u kome živimo i oblikujemo ga.” Svet koji danas stvaramo je globalnog karaktera, gde mnogo ljudi uživa u slobodi da za svog života živi i radi u nekoliko različitih zemalja. Radeći to, mi oblikujemo svoje okruženje i dajemo priliku okruženju da oblikuje nas. Koristimo više jezika svakoga dana, prilagodjavamo se raznim kulturama, i učimo da tolerišemo razlike dok se trudimo da zadržimo svoj lični i kulturni identitet.
Govoreći o svom iskustvu imigracije u Veliku Britaniju za vreme Drugog svetskog rata, Frojd (citirano u Urgang, 2016, str.156) je govorio o “gubitku jezika na kome je osoba živela i razmišljala, i koji je nezamenljiv za tu osobu bez obzira koliko se ona trudila da se adaptira (na novu sredinu).” Jezik igra veliku ulogu u izgradnji identiteta, pamćenja i iskustva. U stvari, kada predju na drugi jezik, višejezični ljudi često menjaju delove svog identiteta, čak adaptirajući boju glasa i govor tela. U psihoterapiji jezik značajno utiče na formiranje terapeutiske alijanse, poverenja i razumevanja. Upravo su lingvističke nijanse, suptilni gestovi, kulturni simbolizam i idiomi specifični za odredjeni jezik, ti koji omogućavaju terapeutu da se emocionalno približe svom klijentu i empatišu se sa njim. Zato se postavlja pitanje: Da li je psihoterapija efektivnija ako je na maternjem jeziku klijenta?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, najpre moramo da definišemo šta je to “maternji jezik”. “Maternji jezik” je jezik kome je osoba izložena od rodjenja ili za vreme “kritičnog perioda” (termin koji se u lingvistici koristi u vezi sa učenjem jezika u ranom detinjstvu). Ipak, ova definicija ne uključuje dvojezične ili višejezične ljude koji su bili izloženi različitim jezicima u različitim stadijumima života ili odredjenim odnosima. Na primer, dete može koristiti jedan jezik kod kuće, a drugi u školi, na fakultetu itd. Važno je reći da jezik sazreva sa nama, što smo stariji to se naše jezičke sposobnosti i rečnik menjaju i adaptiraju našim potrebama, okuženju i iskustvima. Današnji psihoterapeuti ne samo da su češće u kontaktu sa bilingvalnim i multilingvalnim klijentima, nego su često i sami jedni od njih. Zbog toga je važno istaći ulogu jezika u psihoterapijskoj dinamici.
Kao terapeut sam nedavno imala iskustvo sa bilingvalnim klijentom koji je imao ličnu terapiju na engleskom kao i na srpskom jeziku (njegov maternji jezik) i taj primer mi pruža odličnu perspektivu u promene u dinamici i fokusu terapije. Sa svojim engleskim terapeutom retko je govorio o svojoj primarnoj porodici i gledao je na odnose sa svojim roditeljima i dogadjaje u svom životu pre nego što je napustio Srbiju, na jedan racionalniji, objektivniji način, više iz perspective odraslog. Po njegovim rečima, bez jezičke barijere, i na engleskom je bio u stanju da dobro opiše te dogadjaje, ali je kasnije shvatio koliko je bio emocionalno distanciran i dok je pokušavao da prepriča dogadjaje nesvesno ih je u stvari prilagodjavao ne samo drugom jeziku, već i drugoj kulturnoj perspektivi. Ima toliko reči koje izgube svoju jačinu i značenje kada se prevedu, ili pak druge koje su toliko kulturno specifične da ostanu potpuno izgubljene u prevodu. Interesantno je to što je toga postao svestan tek onda kada je započeo terapiju na srpskom, godinama kasnije.
Kako većina terapeutskih pravaca, hteli oni to da priznaju ili ne potiče od Frojdove psihoanalize, interesantno je istaći da je sam Frojd radio na engleskom jeziku iako mu je maternji jezik bio nemački. Djokanova (2016) nas podseca na slučaj Nemice koja je pobegla iz ratom zahvaćene Nemačke i potom je imala terapiju sa Frojdom na engleskom jeziku, odbijajući da govori nemački. Tek onda, kasnije u terapijskom procesu, kada je počela da koristi svoj maternji jezik je uspela da se nosi sa svojim anksioznostima iz ranog detinjstva i traumama rata. Slično tome, kada sam radila kao terapeut u Londonu, imala sam prilike da radim sa kijentom koji je bio Francuz, i bez obzira na to što je insististirao da ima terapeuta koji govori francuski, on je uvek govorio samo na engleskom. Tri sesije kasnije, kada je postao više emotivno uključen u psihoterapijski proces, prešao je na francuski, ali je onda naglo prekinuo terapiju govoreći da je postala emotivno prezahtevna za njega i nikada se nije vratio.
Ovo iskustvo me je nateralo da se zapitam da li sam koristila odgovarajući metod kao terapeut šta sam mogla da uradim drugačije. Pitala sam se šta bi bilo da je ovaj klijent imao terapeuta koji je govorio isključivo francuski jezik i da nije postojao način za njega da izbegne suočavanje sa problemima koji su očigledno bili vezani za njegova iskustva na maternjem jeziku i zaključila da bi njegova terapija sigurno bila efektivnija. Djakonova predlaže da možemo da koristimo bilingvalizam kao alatku u terapiji, ali da treba da obratimo pažnju na šablone menjanja jezika u terapijskom procesu jer se ljudi osećaju komotnije da razgovaraju o zabranjenim temama ili previše ličnim osetljivim stvarima na drugom jeziku.
Najzad, po mom mišljenju, ukoliko je klijent voljan da potraži pomoć od terapeuta na svom maternjem jeziku, često je najbolja opcija da tako i uradi jer sa globalizacijom i razvojem moderne tehnologije pristup psihoterapiji i terapeutima na maternjem jeziku gde god da se nalazili, nikad nije bio lakši i jednostavniji.
Reference
Diakonova-Curtis, D. (2016). Bilingualism as a tool in psychotherapy. Psychotherapy Bulletin, 51(4), 38-42.
Urdang, E. (2016). Human Behavior in the social environment: Interweaving the inner and outer worlds. New York, NY: Routledge.