Izaberite stranicu

Članci o psihoterapiji

Iako mentalno zdravlje u današnje vreme više nije takva tabu tema, i sve više ljudi se obraća za pomoć profesionalcima ukoliko imaju problem, i dalje postoji izvesna konfuzija u vezi toga kako ta pomoć izgleda i kome tačno se treba obratiti. Ovakva konfuzija je naročito izražena u Istočnoj Evropi, gde ljudi uglavnom pretpostavljaju da se mentalno zdravlje odnosi isključivo za ljude sa teškim psihičkim oboljenjima, kao i da je onaj kome je potrebna stručna pomoć obavezno etiketiran kao „ludak“.

Ovaj članak je napisan u svrhe predstavljanja profesije na odgovarajući način, i teži da objasni osnovne razlike izmedju psihijatra, psihologa i psihoterapeuta, kao i da otkloni neke sumnje koje možda imate kada tražite stručnu pomoć.

1. Psihijatar. Psihijatrija je grana medicine koja se bavi mentalnim zdravljem. Dakle, psihijatar je uvek doktor koji je specijalizovao mentalno zdravlje. Psihijatar je zadužen za dijagnozu, prevenciju i farmakoterapiju psihijatrijskih poremećaja ili mentalnih bolesti. Doktori koji su ekranizovani u filmovima kao što je na primer “Let iznad kukavičijeg gnezda“, koji rade u psihijatrijskim bolnicama otvorenog ili zatvorenog tipa su psihijatri.

Od tri tipa profesija koje su ovde predstavljeni i bave se mentalnim zdravljem, psihijatar je jedini koji može da prepisuje lekove svojim pacijentima. Iako postoji česta predrasuda da su psihijatri “ludi kao i njihovi pacijenti”, ova grana medicine i posao kojim se oni bave veoma je kompleksan. Posao psihijatra u mentalnoj instituciji veoma je zahtevan i stresan. On uključuje rad sa ljudima koji pate od teških mentalnih oboljenja čije su manifestacije često nepredvidive i koja često utiču i na fizičko zdravlje. Naravno da takvo radno okruženje može da ima uticaja na mentalno zdravlje samog lekara jer bez obzira koliko je profesionalac, svaki psihijatar je takodje ljudsko biće koje se suočava sa ljudskom patnjom od koje je teško emocionalno se odvojiti.

Pacijenti sa mentalnim oboljenjima često ni sami ne razumeju šta im se dešava, pa je odgovornost psihijatra da dijagnostikuje oboljenje i odredi odgovarajuću terapiju. Ovo nije nimalo lak zadatak, jer ne postoje fizički testovi koji se mogu obaviti u svrhe dijagnoze, tako da psihijatar koristi samo razgovor sa pacijentom i opservaciju. Psihijatri koriste knjigu koja se zove DSM (Dijagnostički Statistički Manuel) koja opisuje sva trenutno poznata oboljenja i poremećaje.

Poremećaji sa kojima se psihijatri susreću dele se u dve opšte kategorije a to su psihoze i neuroze.

Psihoze, ili psihotična oboljenja su teška mentalna oboljenja koja značajno ograničavaju pacijentov svakodnevni život i često imaju kao manifestacije poremećenu percepciju realnosti, kao što su halucinacije, iluzije, inkoherentan govor i poremećaj mišljenja, paranoidno ponašanje, itd. Najpoznatiji primer psihotičnog poremećaja je shizofrenija. Terapija pacijenata sa psihotičnim poremećajima najčešće uključuje primenu farmakoterapije koju prepisuje psihijatar.

Sa druge strane neurotični poremećaji su manje teški i uključuju stanja kao što je depresija, fobije, anksioznost i panični napadi. Osobe koje pate od neurotičnih poremećaja obično razumeju da imaju problem, ali nisu u stanju da ga prevazidju bez eksterne pomoći. Iako i neurotični poremećaju mogu zahtevati farmakoterapiju, ona se najčešće i sa najboljim učinkom koristi u kombinaciji sa psihoterapijom koju pruža psiholog i ili psihoterapeut.

2. Psihologija je nauka koja se bavi proučavanjem percepcije, pažnje, mišljenja, osećanja, inteligencije, motivacije, ponašanja, tipova ličnosti i mnogih drugih aspekata ličnosti čoveka. Zbog tako širokog spektra proučavanja, psihologija nalazi primene u korporativnim okruženjima, sportu, medijima, školama, bolnicama kao i forenzičkim istraživanjima i mnogim drugim.

U stvari, može se reći da je psihologija primenljiva za bilo koju sferu društva, bilo koju populaciju, i da svako od nas bar jednom u životu ode kod psihologa na testiranje neke vrste. Dakle, poseta psihologu je bezbolna, a može biti i zabavna ukoliko uživate u saznanju i otkrivanju nekog dela sebe.

Tačno je da psiholozi analiziraju ljude, ali to ne znači da, kako ljudi često pretpostavljaju, mogu da čitanju misli ili osećanja u neformalnom, socijalnom kontekstu. Psihološko testiranje se radi u profesionalnom okruženju i prati odredjene naučne metode. Poseta psihologu obično uključuje informativni razgovor i baterije testova koje psiholog koristi da bi izradio željenu procenu, koja može imati raznovrsne ciljeve, od profesionalne orijentacije do kliničkog pregleda.

Za većinu psiholoških testova ne postoji tačan ili pogrešan odgovor, sve je stvar lične interpretacije, percepcije, može zavisiti od ličnog iskustva, ali i od trenutnog stanja i raspoloženja, kulture kojoj pripadamo i mnogo drugih faktora. Odgovori se onda porede sa statističkim tabelama, u cilju otkrivanja odredjenih poremećaja ili nesvesnih procesa o kojima subjekat ne želi otvoreno da govori.

Ukratko, psiholog se bavi proučavanjem ličnosti na različitim nivoima i u različitim kontekstima u okviru velikog broja profesija. Od psihijatra se razlikuje po tome što, iako postavlja dijagnoze koristeći isti DSM manual, nije lekar i ne prepisuje lekove.

3. Psihoterapeuti kao što sam ja su specijalizovani psiholozi kliničke psihologije. Psihoterapija kao jedini instrument koristi razgovor, to jest verbalnu interakciju terapeuta i klijenta. Za razliku od psihijatara, psihoterapeuti ne dijagnostikuju poremećaje i ne prepisuju lekove. Takodje ne koriste standardizovane testove kao psiholozi. Psihoterapeuti ne nazivaju ljude koji dolaze na konsultacije pacijentima već klijentima jer takvom nominacijom dolazi do izražaja ravnopravnost izmedju njih. Kada klijenti dolaze kod psihoterapeuta to nije pregled, već seansa. Takve seanse tipično traju izmedju 50 i 60 minuta, održavaju se jednom nedeljno, u isto vreme i na istom mestu zbog kontinuiteta podrške.

Psihoterapeut najpre teži da ostvari funkcionalnu terapeutsku vezu sa svojim klijentom, i da onda zajedno, dakle u kolaboraciji sa klijentom radi na rešavanju problema zbog kojih je klijent došao. Dakle od profesionalaca koji se bave mentalnim zdravljem, psihoterapeut je jedini taj koji ne ubraja u kategorije ili dijagnoze, već svaku osobu posmatra kao jedinstvenu individuu i tako se sa njome i ophodi.

Psihoterapije još uvek nije priznata kao izdvojena nauka, pa se još uvek posmatra kao grana psihologije, ali i ona ima svoje grane koje se izdvajaju po metodologiji. Postoje na primer:

  • Psihodinamička psihoterapija (moderniji naziv za psihoanalizu, za koju je većina ljudi čula i povezuje sa Frojdom). To je terapija koja se fokusira na sećanja i iskustva iz ranog detinjstva, na nesvesne nagone, odnose sa primarnom porodicom, majkom i ocem. S obzirom na to da je Frojd zaista bio pionir psihoterapije kao takve, koliko god se ostale grane razilazile od njegovih mišljenja, u svojoj osnovi sve terapije daju važnost odnosima sa majkom i ocem kao referentnim odnosima sa sve druge koje stvaramo u životu, kao i iskustvima iz ranog detinjstva. Psihodinamička terapija nema odredjeni broj seansi i često traje godinama.
  • Kognitivno bihevioralna terapija ili KBT, je terapija koja se bavi kognicijama (mišljenjima) i ponašanjem (behaviour), to jest razlozima zbog kojih nas odredjene misli navode da se ponašamo na odredjeni način. Na primer, bojim se pauka (mišljenje) i bežim kada ga ugledam (ponašanje). KBT nam pomaže da promenom ponašanja možemo da promenimo mišljenje i obrnuto. KBT je kratka terapija koja se fokusira na odredjeni problem i koristi specifične ciljeve i prati odredjeni redosled u rešavanju problema. Kako potiče od kognitivne psihologije, ova vrsta psihoterapije smatra se najviše naučnom metodom, jer koristi testove, ili materijale slične onima iz psihologije. Najčešće se učinak KBTa meri testovima na početku i kraju terapije. Zbog svega ovog, KBT se radi u blokovima od 6 ili 12 seansi, i pogodna je za zdravstvene institucije (npr Zdravstvene institucije u Velikoj Britaniji koriste KBT). KBT je veoma koristan kada se radi o jednom odredjenom problemu koji treba rešiti, npr fobije svih vrsta, kao i opsesivno kompulsivni poremećaj, gde je opsesija misao, a kompulsivno ponašanje je za nju vezano. KBT je takodje veoma efikasna kada se radi o klijentu koji je veoma depresivan i poremećeno mu je dnevno funkcionisanje (spavanje, ishrana, higijena) i tada se radi na modifikovanju ponašanja i ili misli kako bi se klijent vratio u normalno dnevno funkcionisanje i onda nastavio sa drugom vrstom terapije koja će se detaljnije baviti njegovom depresijom.
  • Humanističke psihoterapije (person centred, Geštalt terapija i dr) fokusiraju se na koncept funkcionalne terapeutske veze izmedju terapeuta i klijenta. Bazirane na toj vezi, humanističke terapije teže da verbalizuju i analiziraju ono što se dešava ovde i sada, to jest u terapeutskoj sobi, sa terapeutom i primenjuje to znanje na ostale odnose u životu klijenta.

Postoje još mnoge vrste i podvrste psihoterapije, ali većina njih se u neku ruku zasniva na nekoj od gorenavedenih. Psihoterapeutski pravac kojim se ja bavim je Integrativna psihoterapija, i ona kombinuje metode i teorije sve tri glavne metode terapije i koristi ih u zavisnosti od osobe i situacije.

Za mene kao terapeuta pre svega je važno da ostvarim dobru terapeutsku vezu sa svojim klijentom, što znači da se trudim da pružim svojim klijentima poverljiv prostor i vreme u kome mogu da se osećaju bezbedno i opušteno da mogu sa mnom da razgovaraju i o najintimnijim stvarima. Istovremeno mi je važno da moji klijenti znaju da ih neću osudjivati bez obzira o čemu pričamo i da to što su mi rekli ostaje medju nama.

E mpatija, kao jedan od veoma važnih koncepata u svakoj vrsti psihoterapije, primenljiv je i u svakodnevnom životu. Empatija nije isto što i simpatija, dakle sažaljevanje ili žaljenje zajedno sa nekim. Empatija je sposobnost stavljanja sebe u tudje cipele, dakle stavljanja sebe u poziciju drugoga, razumevanje na dubljem nivou, poistovećivanje na neki način. Kada se empatišemo sa nekim, u stanju smo da osećamo drugog čoveka na humaniji, ljudskiji način, bez osude i zato je empatija veština od esencijalnog značaja za svakog terapeuta i on teži da je prenese na klijenta. Empatija se može osećati i prema sebi, na primer, umesto da osudjujemo sebe zbog nekih odluka, mi biramo da razumemo sebe i svoje odluke stavimo u kontekst svojih saznanja i iskustva u vreme donošenja tih odluka. Kada govorimo o empatiji na ovaj način, ona može biti ključna za rešavanje mnogih psiholoških problema.

Osnovna ideja ovog članka nije bila da se baziramo na istraživanjima ili odredjenoj literaturi, već da prezentujem osnovne koncepte vezane za profesije koje se bave mentalnim zdravljem, njihove sličnosti i razlike. U suštini, ponudila sam svoje lično razumevanje jednostavnim jezikom tako da svako može razumeti te koncepte. Trudila sam se da dam jasniju sliku izuzetno važnog rada na mentalnom zdravlju i da ohrabrim ljude da u sebi prepoznaju kada imaju problem i osećaju se komfornije da potraže pomoć.

 

Zanimljiva literatura:

  • Bern, KOJU IGRU IGRAS? (Games people play), Psihopolis, 2011.
  • Le Bon, PSIHOLOGIJA GOMILE, Algoritam, 2015.
  • From, UMECE ZIVLJENJA (The art of being), Nova knjiga, 2015.
  • Jalom, KRVNIK LJUBAVI I DRUGE PSIHOTERAPEUTSKE NOVELE (Love’s executioner and other tales of psychotherapy), Plato, 2014.
  • Skiner I Kliz, KAKO PREZIVETI PORODICU (Families and how to survive them), Odiseja, 2014.

15 + 12 =

Feel free to contact me

In order to arrange your session please email me and we will arrange a time convenient for both of us to have our first session depending on our availabilities and the relevant time zones.

nadja.counselling@gmail.com